U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Akuzativ
Aleksandar Sekulić – 2389
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Bozóki Antal
Bozóki Antal (hon)lapja
Ch3d4 (Vojislav Bajakić)
Constrictoria Boa
CRZ Blog
cult – B92 blog
Danubius forum
Dario Hajrić – Sistem i lom
Dejan Pešić
DJ Ivica
Dokona popadija
Dopisi iz Diznilenda
Đorđe Bojović
Džunglica
Edis Đerlek
Euterpaspeaks
FCBK
Ivana Ćirković – Organ Vlasti
Ivy Jbte
Iz glave radio
Izvan kuhinje
Jelica Rogić
Just Bloggin’
Kriza identiteta
Leksikon YU mitologije
Liceulice
Logaritam
Loose Ends in Economics
Luka Božović
Mahlat
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Mesec, suncokret i ostale priče
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Đajić
Miloš Sečujski – B92 blog
Mojporrtal.org
Mr Black
Ne verujem u muk istine
Nebojša Knežević – yzmaya
Negoslava’s Blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Nikola Kolja Krstić
Novi Sad 2020
Novinarizmi
Novosadsko ubrojčavanje
Od svega po malo
Osmi dan
Ostavite Teslu na miru
Pagankawebshtizza
Panonska revija ludosti
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje
Pećko pivo
Peščanik
Politiks tejps
Popovsko Dokonisanje
Prešlicavanje
Pressburger Csaba
Pressburger Csaba
RainDog po treći put među blogerima
Random Code and Beauty of Organic Entities
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sandra Simonović
Sara Radojković
Savesna
Spookyludila
Staša Koprivica – 100 lisica
Strahinja Krstić
Troblog
Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista
Vazda nešto
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
VladanBa’s Blog
Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael
Vladimir Milutinović – Dvogled
Whatever… Nevermind
While Sleepwalking…
Žarka Radoja – Kontrapress
Žarko Ptiček
Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije
Centar za praktičnu politiku
Centrar za marginu
Fondacija Dokukino
Građanske inicijative
Kuća ljudskih prava i demokratije
Mreža za političku odgovornost
Share Fondacija / Share Defense
Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović
Aleksandar Atanasijević
Aleksandar Jovičić
Aleksandar Kezić
Aleksandar Kokotović
Aleksandar Lučić
Aleksandar Stanojković
Aleksandar Živadinović Ćupas
Aleksandra Anokić
Aleksandra Đerić
Aleksandra Jensen
Aleksandra Sokolović
Aleksandra Tomić
Ana Bellotti
Ana Čiča
Ana Kerečki
Ana Manić
Ana Marković
Ana Petrović
Anđela Milivojević
Anica Spasić
Biljana Kovačević
Biljana Kukić
Biljana Marinković
Biljana Mladenović
Biljana Stepanov
Bojan Cvejić
Bojan Radović
Bojana Jevtović
Bojana Miković
Bojana Selaković
Boris Bašić
Boris Lučić
Boris Sijerković
Boško Hadžić
Branislava Nestorov
Branka Dobrić
Dalibor Stojičić
Dana Selaković
Danica Nikolić
Danijel Milošević
Danijela Pejatović
Danijela Rafailović
Danijela Ranković
Danijela Tasić
Darko Vlahović
Dejan Košanin
Dejana Stevkovski
Denis Lazetić
Dijana Hinić
Dimitrije Petković
Đorđe Mančev
Đorđe Trikoš
Dragan Popović
Dragana Kostadinović
Dragana Pećo
Dragana Zlatičanin
Dražen Zacero
Dubravka Nikolić
Dubravka Velat
Dunja Lazić
Đurđa Đukić
Dušica Petrović
Duško Jerkov
Dževid Sadović
Edita Miftari
Emina Kovačević
Filip Perić
Fismir Jahiu
Goran Zarić
Gordana Šajinović
Irina Zahar Hinrichs
Iva Jović
Ivan Lukić
Ivan Popović
Ivan Stanojević
Ivan Stevanović
Ivan Tot
Ivan Vlajić
Ivana Jakovljev
Ivana Mirčetić
Jasmina Lazić
Jasmina Milojević
Jasmina Radovanović
Jelena Jovanović
Jelena Kandić
Jelena Milojković
Jelena Paligorić
Jelena Petrović
Jelena Radanović
Jelena Simić
Jelena Stević
Jelena Tot
Jelisaveta Manojlović
Jelisaveta Mikulić
Jovana Gligorijević
Jovana Jakovljević
Jovana Kolarić
Jovana Pavlović
Jovana Polić
Jovana Prusina
Jovana Radovanović
Jovana Sikimić
Jovana Tripunović
Jovana Vujičić
Jovana Vukić
Katarina Tadić
Ksenija Stojanović
Lav Kozakijević
Lazar Marjanović
Lazar Milovanović
Leopold Rollinger
Ljiljana Bukvić
Ljubica Turudić
Ljubomir Medaković
Luka Rajić
Maja Mićić
Maja Stojanović
Maja Vasić-Nikolić
Maja Vrtarić
Marija Avramović
Marija Đelić
Marija Janković
Marija Maša Bojičić
Marija Milosavljević
Marija Penezić
Marija Radovanović
Marija Stanojčić
Marija Vukosavljević
Marijana Toma
Marina Andromarta Bogojević
Marina Ristanović
Marina Stamenković
Marina Ugrinić
Marko Bogunović
Marko Mitrović
Marko Vidojković
Mašan Minić
Mikaela Smičković
Milan Cvijić
Milan Đukić
Milana Ninković
Milanče Milosavljević
Milena Dragićević
Milica Jovanović
Milica Stojanović
Miljenko Dereta
Milomir Sekulić
Miloranka Ilić
Miloš Avramović
Miloš Dašić
Miloš Janković
Miloš MIhajlović
Miloš Nikolić
Miloš S. Nikolić
Mina Ilić
Mirjana Drašković-Ivica
Mirjana Miočinović
Mirko Rudić
Miroslava Marjanović
Mladen Manojlović
Momir Pejatović
Nada Likar
Natalija Marjanović
Nataša Agbaba
Nataša Mijatović
Nataša Nikolić
Nataša Robulović
Nebojša G. Mirković
Nenad Nikolić
Nenad Vukadinović
Nikola Adžić
Nikola Ristić
Nikola Tomić
Nina Savić
Ognjen Đerić
Olga Gligorović
Peđa Mitrović
Petar Tančić
Radina Vučetić
Radmilo Marković
Rajma Isljami
Ratko Femić
Robert Čoban
Sandra Popović
Sanja Jović
Sanja Zrnić
Sara Dereta
Saška Karamarković
Selma Lazović
Slavica Slatinac
Slavica Stojanović
Slobodan Joksimović
Slobodan Srdić
Snežana Čongradin
Snežana Marković
Sofija Mandić
Sofija Marjanović
Srđan Dinčić
Stefan Aleksić
Stefan Ćorić
Stefan Jovanović
Stefan Šparavalo
Stevan Đekić
Stevan Ristić
Tatjana Radunović
Teodora Tomić
Uroš Jovanović
Vanesa Nikolić
Veljko Radunović
Veselin Nasufović
Vesna Đukanović
Vesna Mićanović
Vesna Miletić
Vesna Pešić
Vesna Vasiljević
Višnja Filipović
Vladimir Marović
Vladimir Stojanović
Vukan Simonović
Vukašin Obradović
Žarko Canić
Žarko Ogrizović
Zdravko Janković
Željka Pantelić
Zoran B. Nikolić
Zorica Filipović
Zorica Šćepanović

Advertisements
Posted in Dža-BU! | Tagged | 2 Comments

Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi, proleću, pivu i kafi.

Bilo je toplo i park je bio pun
i mirisalo je divno na pivo i proleće
i nove početke i bezbroj mogućnosti
i nije bilo bitno ni to što grupa na klupi do nas
loše svira domaći pop-rock iz osamdesetih
ni smrad izduvnih gasova gradskog prevoza
ni to što nismo znali šta bismo sa sobom
ni sad ni sutra.
Bilo nam je odlično.
I onda je drug odjednom rekao:
Znaš, nije da ja ne želim da budem u vezi,
ja samo hoću da neko umesto mene proživi
taj početni period upoznavanja,
dejtova i isprobavanja
i da ja opet preuzmem
onda kad sve to prestane da liči
na pozorišnu igru ili neku prevaru,
onda kad nije bitno da li i šta radimo
nego što to radimo zajedno,
onda kad tišina prija i onda kad se voli
i prestane sva neizvesnost
jer mi to stvara neprijatan osećaj u stomaku.
Rekoh mu samo: Znam,
ja imam takav stav prema farmerkama,
dobro postaje tek onda kad su iznošene
i izlizane i popucaju mi na butinama
i malo ispod dupeta
kao da tek tada dobiju malo života
uz to mnogo istorije
i kao da tek tada možemo da se razumemo
i živimo zajedno u savršeno skladnoj simbiozi.
On se nasmejao, rekao mi da sam tužna i prazna
jer nemam dečka
i otišao po još piva
a ja sam zapalila cigaretu i mislila
kako je on totalno promašio poentu
jer meni ne treba dečko
i ne treba mi neko ko će misliti
da nisam voljiva ali jesam jebljiva
zato što nisam sve ono što prosečni seksisti
misle da bi žena trebalo da bude.

Sad dok se sećam te večeri
i gledam se u ogromnom ogledalu
u preudobnim farmerkama sa procepima
na butinama i malo ispod dupeta
i kaiš u LGBT bojama
i šareni veliki icon of blood na leđima,
simbol moje gordosti, želje za moć
i beskrajne ljubavi prema video igrama
preko koga pada par crvenih dredova,
sa dovoljno velikim sisama
i dovoljno sočnim dupetom
i opet mislim da meni ne treba
neko ko će misliti da sam samo jebljiva
jer vidim da jesam.
Treba mi neko ko će u svemu tome
videti još nešto,
ko će između mojih redova
videti neki smisao
i ko će pogoditi moju poentu.
Ali do tada treba mi posao
da bih mogla da platim račun za telefon
i da bih mogla da pozovem nekoga
da opet sedimo u parku
uz prolećne mirise, pivo i prazne priče
ili bar da kupim šećer
da ne bih morala da pijem gorku kafu.
Slatka kafa bi
bar za početak
život učinila mnogo lepšim.

Posted in Poetry/Slam | 14 Comments

Nikad ne znam ni kad je dosta ni koji naslov da stavim

Jedan od najboljih momenata u filmu The Mexican mi je ono pitanje koje najpre Vinston postavlja Samanti, da parafraziram i skratim: kada znaš da je bilo dosta? Iako se u filmu misli konkretno na ljubav, patetiku i sve te slične pičke materine meni je uopštenje tog pitanja na sve bilo i ostaće najveća i zauvek nerazjašnjiva misterija. Kada znaš da je bilo dosta i koji je to tačno trenutak kad odlučiš da staneš? I kako, zaboga, uspeš da staneš? Inercija uvek radi protiv tebe a iskreno, prava je kučka.

Kad odem na pivo nikad to nije samo jedno ma koliko se zaklinjala da će taj put stvarno biti. To je obično bar dva piva a onda prelazak na vino (jer nisam preterani ljubitelj piva) uz pojačavanje nekim pravim, konkretnim i žestokim stvarima sve dok još imam para, još imam gde i još imam svesti. Kad pijem, pijem do blackouta.

Kad jedem, uživam u svakom zalogaju i nastavljam da unosim hranu u sebe do onog momenta kad više ne mogu da dišem i kad se zaklinjem kao posle još jedne pijane noći da nikad, ali apsolutno nikad, neću sebi dozvoliti da to ponovim jer mi je loše i zašto, zaboga, radim to sebi i zašto ne umem da budem umerena. Naravno, proces ponavljam čim se dovoljno oporavim ali nikad stvarno ne prestajem.

Kad gledam, slušam ili čitam nešto nikad to nije jedna epizoda, jedan film, jedan album ili pesma, jedna knjiga ili članak. Pucam se multimedijalnim sadržajima dok mi oči ne budu skoro krvave i dok još mogu da gledam i dok još mogu da izdržim budna i mozak mi se nije toliko otopio, umro ili resetovao.

Kad igram igrice, nikad to nije par sati za kompom nego par dana sa kratkim pauzama za wc sve dok ne počnem da smrdim toliko da moji roditelji nisu sigurni da li sam umrla i počela da se raspadam pa je pauza za tuširanje neodloživa.

Nikad nije jedna ili dve cigarete uz kafu, nikad nije samo jedan sat pauze za kafu, nikad nije samo jedan glupi tekst na internetu, nikad nije izlazak u grad do nekog pristojnog vremena nego bar do narednog dana, nikad nije samo par sati kreativnog ili ikakvog produktivnog rada. Nikad nije dosta.

Vremenom sam naučila da živim sa svojom neumerenošću i da je sasvim logično i ispravno ići do krajnjih granica i prinudnog kraja ili prinudne pauze. Sve je to kao seks – bitno je da bude dobro dok traje, bitno je da traje onoliko dugo koliko možeš da izdržiš i bitno je da ide do kraja uz orgazam kao veliko obećanje i neku konačnu i glavnu a ne utešnu nagradu.  Mala pauza, restart a zatim ponavljanje čitavog ciklusa iznova i iznova.

Dok sam bila u srednjoj školi imala sam običaj da gledam druge ljude potajno i da se pitam da li je ili kako je njima udobno u sopstvenom telu i kako uspevaju da balansiraju i budu umereni. I mislila sam da oni stvari, za razliku od mene rade bolje i ispravnije. Ali sada, kad sam našla neki čudan mir u sebi i svom haosu i neumerenosti, nemam takva pitanja a na ono večito pitanje kada znaš da je dosta uvek odgovaram sa – nikada. Čak i kad situacija deluje loša, uvek ima te neke obećane nagrade na kraju. Ovih dana, ma koliko da se stvari zaseru, Tom Odell me je zapratio na twitteru i samo me par klikova deli od slanja golotinje i zarađivanja svog prvog restraining ordera i život mi se čini neizmerno zanimljivim i obećavajućim zbog toga. 

Posted in Dža-BU! | 6 Comments

Prokletstvo (nekako nikad najbolje) nindža kornjače – kad Leonardo postane Rafaelo

Jedan od omiljenih starijih tekstova sa tarzanije mi je nesumnjivo onaj o Rafaelu i iako možda nije najprikladnije i možda ima i boljih, ja nekako uvek biram da ga pomenem, citiram ili parafraziram.

Svet ne traži all round igrače već eksperte. Paradoksalno ili ne, ali je fakat je da ćeš bolje živeti ako ne umeš da vežeš pertle, da rešiš sudoku kome fali po broj u svakom od 3×3 kvadrata ili da isključiš komp, ali zato najbolje na svetu gutaš baklju i pljuješ plamen iz usta nego ako si sedamnaesti enigmatičar sveta, drugi najbolji progamer u firmi a pertle vezuješ levom rukom žmureći.

I iako mi se često dešava da svoje monologe i neka lična i sramna priznanja i preispitivanja započinjem ovakvim uvodom,  sada nije reč o meni i ova razmišljanja nisu u tolikoj meri lična. Jedina lična stvar je to što me je poprilično uvredio stav čitave internet zajednice povodom ovogodišnjeg oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. Leonardo je po treći put nominovan u toj kategoriji i po treći put ispušio. Dobro, i šta sad? Ništa. Nikom ništa. Na stranu to što on meni nije nimalo simpatičan lik, priznajem da je zaista odličan glumac. Međutim, to što je on odličan glumac i što mu je čitav opus sjajan ne znači da je nezasluženo izgubio svaki od ta tri puta kada je bio nominovan. (Mislim da je to jako slična priča kao i moje nepriznavanje Marka Rafala kao novog Hulka isključivo zbog zaslepljenosti i lične opsesije likom i delom Edvarda Nortona.) Problem i neka loša sreća u svemu tome je što je Leonardo, ironije li, postao Rafaelo – uvek dovoljno dobar ali nekako nikad najbolji. Ove godine konkretno mislim da mogu da budem prilično objektivna (jer mi ni Leonardo ni Metju nisu nimalo simpatične pojave) i da oskar za glavnu mušku ulogu nije nezaslužen. Možda to ima i dosta veze sa tim što nisam mislila da Metju može dobro da glumi i što sam ga uglavnom gledala u nekim totalno trashy projektima pa su mi Dallas Buyers Club True Detective došli kao totalno iznenađenje i osveženje njegovog opusa i projekti kojima je definitivno nadmašio moja očekivanja i pokazao da je ipak dobar. A Leonardo je nekako oduvek to bio – bio je dobar u Blood Diamondu ali je i Forest Vitaker bio dobar u The Last King of Scotland pa mi se ne čini kao da taj oskar nije bio fer. Bio je dobar i u The Aviator ali je i Džejmi Foks bio dobar kao Rej Čarls i ako bih morala da kažem da nešto te godine nije bilo fer onda to svakako ne bi bilo to što je Leonardo izgubio jer je među nominovanima bio i Džoni Dep za ulogu u Finding Neverland. Više ne bih mogla da pričam jer moji stavovi i moja mišljenja takođe ne bi bila fer jer u tom slučaju ne bih mogla da budem objektivna budući da sam slaba na Depa podjednako kao na Nortona.

Šta sad? Ništa, još uvek. Istina je da je poduža lista jako dobrih glumaca i glumica koji nisu nikada ili nisu do sada dobili priznanje akademije i jeste to pomalo i tužno. Ali ako pogledaš malo bolje i na ovom poslednjem primeru Metjua onda shvatiš da nije poenta da uvek budeš dobar ili dovoljno dobar nego da jednom budeš izuzetan i najbolji jer akademija kao i svi i sve ostalo daje priznanja na osnovu jednog dela a ne čitavog opusa. I onda ostaje samo da se pomiriš sa načinom na koji svet funkcioniše i da priznaš i sebi i svetu da svi mi bar nekad i bar negde dođemo u tu situaciju kada nam je jedina preostala uloga nindža kornjača Rafaelo jer su sve ostale razdeljenje. A ako nakon toga izabereš da nećeš više da se igraš, uvek ti ostaje da se žališ kako i koliko svet nije fer.

Uostalom, nekad toliko bolno nije fer da prosto ne možeš da nastaviš da se igraš i moraš da se duriš kao razmaženo dete u prodavnici igračaka ili slatkiša. Kad su priznanja akademije u pitanju, meni su lično dva takva momenta oskar za najbolji film 1994. za Forrest Gump umesto za Pulp Fiction i oskar za najbolju glavnu žensku ulogu 1998. koji je dobila Gvinet Paltrou (Shakespeare in Love) umesto Kejt Blanšet (Elizabeth). Ali ta dva momenta mi toliko bolno nisu fer da mi ne ostaje energije ni da se žalim nego samo mogu da kažem: Seriously?!

Mada, kad se sagleda opštija i kompletnija slika i stanje stvari i sveta – ništa nije ni fer ni toliko ozbiljno. Možda bi bilo najbolje da se samo opustimo i igramo se. After all, Rafaelo možda nije najbolji u nečemu ali nas svakako može najbolje naučiti kako da zanimljivo i kvalitetno živimo i budemo svakodnevni heroji. Valjda je u tome i poenta.

Posted in Dža-BU! | 3 Comments

“Nije poenta u daljini nego u šaranju.”

Ne sećam se tačno trenutka kada su slike sa ekskurzija i žurki na mom homepageu na facebooku zamenile slike sa vereničkih večera, venčanja i novorođenih beba. Kao da sam u nekom magnovenju, post-alkoholnim i post-ispitnim stanjima i igrajući neke online igrice to totalno ispustila. Ono što prepoznajem kao jedan obrazac koji se tako agresivno nameće je ta linearna evolucija kao jedina društveno prihvatljiva – završi školu, udaj se, rodi dete, nađi neki najt tu fajv posao, preživljavaj od datuma do datuma, od plate do plate, od računa do računa sa povremenim pauziranjima te igre u vidu prekratkog godišnjeg odmora ili neplaćenog odsustva i označi jednu po jednu stavku kao obavljenu na toj check listi. I dok mi se čini da skoro čitav svet živi tako isprogramirano i sledeći taj zadati obrazac, šta ja radim? Refreshujem stranice sa socijalnim mrežama, igram online igrice, gledam serije, varim ćuftu iz menze (koju sam pre par sati pojela za večeru jer je, ma koliko loša, ipak bolja od bajatog peciva iz pekare što je samo u nazivu dobra) i planiram da nakon još samo ove partije, epizode i kafe nastavim da učim i radim na master tezi. Iskreno, ako je moja situacija besmislena ili je puko gubljenje vremena, ja se ne bih menjala ni sa kim ko je u toj linearnoj evoluciji odmakao mnogo dalje.

Jedini problem koji tu nastaje je najjednostavnija greška u komunikaciji i nedostatak razumevanja. Oni uporni i naporni ljudi koji te iz dana u dan ubeđuju da si zapravo nesrećna samo što toga možda nisi ni svesna. Majka koja bar jednom nedeljno plače jer ti se nakon 24 godine života i završenih osnovnih studija i dalje nije probudio materinski instinkt i nema izgleda da će se to uskoro desiti. I taj konstantni pritisak sredine da se predaš, promeniš i ispoštuješ zadati obrazac, pritisak koji te guši više nego izduvni gasovi gradskog prevoza na zelenjaku.

Šta je sa svima nama koji imamo toliko ideja i toliko planova i toliko snova da ne možemo imati jednostavnu linearnu evoluciju? Šta je sa svima nama koji bismo malo više nepoznatog i malo više avanture da bi nam sama naša priča bila zanimljivija? Šta je sa svima nama koji uvek želimo nešto više i nešto jače i nešto bolje? Da li treba da se izlečimo od toga, zajebemo šaranje i pridružimo se svima ostalima u prostom takmičenju u bacanju što dalje?

Što se mene tiče, ja ću popiti još jednu kafu, odigrati još dve-tri misije u Marvel Avengers Alliance jer za toliko imam energije a onda konačno uzeti da čitam “An Introduction to Modern Astrophysics“. A svi ti problemi i taj pritisak sredine se mogu svariti, samo treba vremena. Isto kao ćufta iz menze.

Posted in Dža-BU! | 5 Comments