“Nije poenta u daljini nego u šaranju.”

Ne sećam se tačno trenutka kada su slike sa ekskurzija i žurki na mom homepageu na facebooku zamenile slike sa vereničkih večera, venčanja i novorođenih beba. Kao da sam u nekom magnovenju, post-alkoholnim i post-ispitnim stanjima i igrajući neke online igrice to totalno ispustila. Ono što prepoznajem kao jedan obrazac koji se tako agresivno nameće je ta linearna evolucija kao jedina društveno prihvatljiva – završi školu, udaj se, rodi dete, nađi neki najt tu fajv posao, preživljavaj od datuma do datuma, od plate do plate, od računa do računa sa povremenim pauziranjima te igre u vidu prekratkog godišnjeg odmora ili neplaćenog odsustva i označi jednu po jednu stavku kao obavljenu na toj check listi. I dok mi se čini da skoro čitav svet živi tako isprogramirano i sledeći taj zadati obrazac, šta ja radim? Refreshujem stranice sa socijalnim mrežama, igram online igrice, gledam serije, varim ćuftu iz menze (koju sam pre par sati pojela za večeru jer je, ma koliko loša, ipak bolja od bajatog peciva iz pekare što je samo u nazivu dobra) i planiram da nakon još samo ove partije, epizode i kafe nastavim da učim i radim na master tezi. Iskreno, ako je moja situacija besmislena ili je puko gubljenje vremena, ja se ne bih menjala ni sa kim ko je u toj linearnoj evoluciji odmakao mnogo dalje.

Jedini problem koji tu nastaje je najjednostavnija greška u komunikaciji i nedostatak razumevanja. Oni uporni i naporni ljudi koji te iz dana u dan ubeđuju da si zapravo nesrećna samo što toga možda nisi ni svesna. Majka koja bar jednom nedeljno plače jer ti se nakon 24 godine života i završenih osnovnih studija i dalje nije probudio materinski instinkt i nema izgleda da će se to uskoro desiti. I taj konstantni pritisak sredine da se predaš, promeniš i ispoštuješ zadati obrazac, pritisak koji te guši više nego izduvni gasovi gradskog prevoza na zelenjaku.

Šta je sa svima nama koji imamo toliko ideja i toliko planova i toliko snova da ne možemo imati jednostavnu linearnu evoluciju? Šta je sa svima nama koji bismo malo više nepoznatog i malo više avanture da bi nam sama naša priča bila zanimljivija? Šta je sa svima nama koji uvek želimo nešto više i nešto jače i nešto bolje? Da li treba da se izlečimo od toga, zajebemo šaranje i pridružimo se svima ostalima u prostom takmičenju u bacanju što dalje?

Što se mene tiče, ja ću popiti još jednu kafu, odigrati još dve-tri misije u Marvel Avengers Alliance jer za toliko imam energije a onda konačno uzeti da čitam “An Introduction to Modern Astrophysics“. A svi ti problemi i taj pritisak sredine se mogu svariti, samo treba vremena. Isto kao ćufta iz menze.

Advertisements
This entry was posted in Dža-BU!. Bookmark the permalink.

5 Responses to “Nije poenta u daljini nego u šaranju.”

  1. duplavenera says:

    Da… Šta sa onima koji neće pravolinijski, a i sa onima čije majke ne plaču jer su se ukalupili. Gde sa snovima, kako bez njih… Bravo 🙂

  2. Volim kafu, volim igrice, volim Marvel Avengers Alliance, volim serije, volim da odlažem učenje zbog svega toga, volim Darkwood dub! Volim tebe? ♥

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s