Prokletstvo (nekako nikad najbolje) nindža kornjače – kad Leonardo postane Rafaelo

Jedan od omiljenih starijih tekstova sa tarzanije mi je nesumnjivo onaj o Rafaelu i iako možda nije najprikladnije i možda ima i boljih, ja nekako uvek biram da ga pomenem, citiram ili parafraziram.

Svet ne traži all round igrače već eksperte. Paradoksalno ili ne, ali je fakat je da ćeš bolje živeti ako ne umeš da vežeš pertle, da rešiš sudoku kome fali po broj u svakom od 3×3 kvadrata ili da isključiš komp, ali zato najbolje na svetu gutaš baklju i pljuješ plamen iz usta nego ako si sedamnaesti enigmatičar sveta, drugi najbolji progamer u firmi a pertle vezuješ levom rukom žmureći.

I iako mi se često dešava da svoje monologe i neka lična i sramna priznanja i preispitivanja započinjem ovakvim uvodom,  sada nije reč o meni i ova razmišljanja nisu u tolikoj meri lična. Jedina lična stvar je to što me je poprilično uvredio stav čitave internet zajednice povodom ovogodišnjeg oskara za najbolju glavnu mušku ulogu. Leonardo je po treći put nominovan u toj kategoriji i po treći put ispušio. Dobro, i šta sad? Ništa. Nikom ništa. Na stranu to što on meni nije nimalo simpatičan lik, priznajem da je zaista odličan glumac. Međutim, to što je on odličan glumac i što mu je čitav opus sjajan ne znači da je nezasluženo izgubio svaki od ta tri puta kada je bio nominovan. (Mislim da je to jako slična priča kao i moje nepriznavanje Marka Rafala kao novog Hulka isključivo zbog zaslepljenosti i lične opsesije likom i delom Edvarda Nortona.) Problem i neka loša sreća u svemu tome je što je Leonardo, ironije li, postao Rafaelo – uvek dovoljno dobar ali nekako nikad najbolji. Ove godine konkretno mislim da mogu da budem prilično objektivna (jer mi ni Leonardo ni Metju nisu nimalo simpatične pojave) i da oskar za glavnu mušku ulogu nije nezaslužen. Možda to ima i dosta veze sa tim što nisam mislila da Metju može dobro da glumi i što sam ga uglavnom gledala u nekim totalno trashy projektima pa su mi Dallas Buyers Club True Detective došli kao totalno iznenađenje i osveženje njegovog opusa i projekti kojima je definitivno nadmašio moja očekivanja i pokazao da je ipak dobar. A Leonardo je nekako oduvek to bio – bio je dobar u Blood Diamondu ali je i Forest Vitaker bio dobar u The Last King of Scotland pa mi se ne čini kao da taj oskar nije bio fer. Bio je dobar i u The Aviator ali je i Džejmi Foks bio dobar kao Rej Čarls i ako bih morala da kažem da nešto te godine nije bilo fer onda to svakako ne bi bilo to što je Leonardo izgubio jer je među nominovanima bio i Džoni Dep za ulogu u Finding Neverland. Više ne bih mogla da pričam jer moji stavovi i moja mišljenja takođe ne bi bila fer jer u tom slučaju ne bih mogla da budem objektivna budući da sam slaba na Depa podjednako kao na Nortona.

Šta sad? Ništa, još uvek. Istina je da je poduža lista jako dobrih glumaca i glumica koji nisu nikada ili nisu do sada dobili priznanje akademije i jeste to pomalo i tužno. Ali ako pogledaš malo bolje i na ovom poslednjem primeru Metjua onda shvatiš da nije poenta da uvek budeš dobar ili dovoljno dobar nego da jednom budeš izuzetan i najbolji jer akademija kao i svi i sve ostalo daje priznanja na osnovu jednog dela a ne čitavog opusa. I onda ostaje samo da se pomiriš sa načinom na koji svet funkcioniše i da priznaš i sebi i svetu da svi mi bar nekad i bar negde dođemo u tu situaciju kada nam je jedina preostala uloga nindža kornjača Rafaelo jer su sve ostale razdeljenje. A ako nakon toga izabereš da nećeš više da se igraš, uvek ti ostaje da se žališ kako i koliko svet nije fer.

Uostalom, nekad toliko bolno nije fer da prosto ne možeš da nastaviš da se igraš i moraš da se duriš kao razmaženo dete u prodavnici igračaka ili slatkiša. Kad su priznanja akademije u pitanju, meni su lično dva takva momenta oskar za najbolji film 1994. za Forrest Gump umesto za Pulp Fiction i oskar za najbolju glavnu žensku ulogu 1998. koji je dobila Gvinet Paltrou (Shakespeare in Love) umesto Kejt Blanšet (Elizabeth). Ali ta dva momenta mi toliko bolno nisu fer da mi ne ostaje energije ni da se žalim nego samo mogu da kažem: Seriously?!

Mada, kad se sagleda opštija i kompletnija slika i stanje stvari i sveta – ništa nije ni fer ni toliko ozbiljno. Možda bi bilo najbolje da se samo opustimo i igramo se. After all, Rafaelo možda nije najbolji u nečemu ali nas svakako može najbolje naučiti kako da zanimljivo i kvalitetno živimo i budemo svakodnevni heroji. Valjda je u tome i poenta.

Advertisements
This entry was posted in Dža-BU!. Bookmark the permalink.

3 Responses to Prokletstvo (nekako nikad najbolje) nindža kornjače – kad Leonardo postane Rafaelo

  1. Mozda Rafaelo, tj. Leonardo dobije oskara za zivotno delo. 😀

    Valjda se i tako nesto dodeljuje. xD

  2. rahdooleh says:

    Ne znam.. ja sam uvek bio Donatelo.. weird tech guy, a i to sto se sibao sa mocugom je davalo odredjene prednosti (uvek si mogao da potegnes motku kad krene IRL sibanje jer si ipak Donatelo) 😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s