Nikad ne znam ni kad je dosta ni koji naslov da stavim

Jedan od najboljih momenata u filmu The Mexican mi je ono pitanje koje najpre Vinston postavlja Samanti, da parafraziram i skratim: kada znaš da je bilo dosta? Iako se u filmu misli konkretno na ljubav, patetiku i sve te slične pičke materine meni je uopštenje tog pitanja na sve bilo i ostaće najveća i zauvek nerazjašnjiva misterija. Kada znaš da je bilo dosta i koji je to tačno trenutak kad odlučiš da staneš? I kako, zaboga, uspeš da staneš? Inercija uvek radi protiv tebe a iskreno, prava je kučka.

Kad odem na pivo nikad to nije samo jedno ma koliko se zaklinjala da će taj put stvarno biti. To je obično bar dva piva a onda prelazak na vino (jer nisam preterani ljubitelj piva) uz pojačavanje nekim pravim, konkretnim i žestokim stvarima sve dok još imam para, još imam gde i još imam svesti. Kad pijem, pijem do blackouta.

Kad jedem, uživam u svakom zalogaju i nastavljam da unosim hranu u sebe do onog momenta kad više ne mogu da dišem i kad se zaklinjem kao posle još jedne pijane noći da nikad, ali apsolutno nikad, neću sebi dozvoliti da to ponovim jer mi je loše i zašto, zaboga, radim to sebi i zašto ne umem da budem umerena. Naravno, proces ponavljam čim se dovoljno oporavim ali nikad stvarno ne prestajem.

Kad gledam, slušam ili čitam nešto nikad to nije jedna epizoda, jedan film, jedan album ili pesma, jedna knjiga ili članak. Pucam se multimedijalnim sadržajima dok mi oči ne budu skoro krvave i dok još mogu da gledam i dok još mogu da izdržim budna i mozak mi se nije toliko otopio, umro ili resetovao.

Kad igram igrice, nikad to nije par sati za kompom nego par dana sa kratkim pauzama za wc sve dok ne počnem da smrdim toliko da moji roditelji nisu sigurni da li sam umrla i počela da se raspadam pa je pauza za tuširanje neodloživa.

Nikad nije jedna ili dve cigarete uz kafu, nikad nije samo jedan sat pauze za kafu, nikad nije samo jedan glupi tekst na internetu, nikad nije izlazak u grad do nekog pristojnog vremena nego bar do narednog dana, nikad nije samo par sati kreativnog ili ikakvog produktivnog rada. Nikad nije dosta.

Vremenom sam naučila da živim sa svojom neumerenošću i da je sasvim logično i ispravno ići do krajnjih granica i prinudnog kraja ili prinudne pauze. Sve je to kao seks – bitno je da bude dobro dok traje, bitno je da traje onoliko dugo koliko možeš da izdržiš i bitno je da ide do kraja uz orgazam kao veliko obećanje i neku konačnu i glavnu a ne utešnu nagradu.  Mala pauza, restart a zatim ponavljanje čitavog ciklusa iznova i iznova.

Dok sam bila u srednjoj školi imala sam običaj da gledam druge ljude potajno i da se pitam da li je ili kako je njima udobno u sopstvenom telu i kako uspevaju da balansiraju i budu umereni. I mislila sam da oni stvari, za razliku od mene rade bolje i ispravnije. Ali sada, kad sam našla neki čudan mir u sebi i svom haosu i neumerenosti, nemam takva pitanja a na ono večito pitanje kada znaš da je dosta uvek odgovaram sa – nikada. Čak i kad situacija deluje loša, uvek ima te neke obećane nagrade na kraju. Ovih dana, ma koliko da se stvari zaseru, Tom Odell me je zapratio na twitteru i samo me par klikova deli od slanja golotinje i zarađivanja svog prvog restraining ordera i život mi se čini neizmerno zanimljivim i obećavajućim zbog toga. 

Advertisements
This entry was posted in Dža-BU!. Bookmark the permalink.

6 Responses to Nikad ne znam ni kad je dosta ni koji naslov da stavim

  1. duledudule says:

    nasao sam se u nekoliko…

  2. pronalazim se 99.9%. Onih 0.1 ostavljam za izvanredne situacije kada je od zivotne vaznosti da se smirim i ne napravim neku pizdariju x)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s